Nekada su drvoredi bili simbol gradova. Stara stabla pružala su hlad tokom letnjih vrućina, čistila vazduh, ublažavala buku i činila život u urbanim sredinama podnošljivijim. Danas, međutim, sve više građana ima utisak da se Srbija ubrzano pretvara u zemlju betona, asfalta i pregrejanih gradskih površina, dok drveća ima sve manje.
Problem nije samo estetske prirode. Svako posečeno stablo direktno utiče na kvalitet života ljudi. Tokom leta razlika između površine koja je u hladu i površine izložene suncu može da bude i više od deset stepeni. Kada nestanu drvoredi, nestaje i prirodna zaštita od ekstremnih temperatura koje su iz godine u godinu sve izraženije.
Klimatske promene dodatno pogoršavaju situaciju. Toplotni talasi postaju duži, češći i intenzivniji. Gradovi se pretvaraju u takozvana toplotna ostrva, područja u kojima se toplota zadržava tokom dana i noći zbog ogromnih površina prekrivenih asfaltom i betonom. Bez dovoljno zelenila, temperatura u gradovima raste mnogo brže nego u okolnim ruralnim područjima.
Posledice osećaju svi građani, ali najviše deca, stariji ljudi i hronični bolesnici. Lekari već godinama upozoravaju da visoke temperature povećavaju rizik od srčanih i respiratornih problema. Kada grad izgubi hladovinu, povećava se i broj dana tokom kojih boravak napolju postaje zdravstveni rizik.
Poseban problem predstavlja način na koji se donose odluke o urbanističkom razvoju. Sve češće svedočimo situacijama u kojima se stabla seku zbog parkinga, novih zgrada, saobraćajnica ili različitih infrastrukturnih projekata. Istovremeno, obećanja o sadnji novih stabala često ne mogu da nadoknade gubitak decenijama ili vekovima starih drvoreda. Mlado stablo ne može odmah da zameni ekološku funkciju drveta koje je raslo trideset, pedeset ili sto godina.
Jedan od razloga zbog kojih Srbija gubi zelene površine jeste i način na koji se donose odluke. Umesto da se urbanistički planovi prave u interesu građana, često postoji utisak da se prioritet daje uskom krugu investitora i politički podobnih ljudi. Kada je najvažnije nagraditi lojalnost, obezbediti poslove prijateljima i održavati partijsku mrežu, zaštita javnog interesa pada u drugi plan. Posledice takve politike vide se u svakom gradu, kroz nestanak drvoreda, parkova i slobodnih površina koje ustupaju mesto novim građevinskim projektima.
Kao predsednik države, Aleksandar Vučić nosi najveću političku odgovornost za pravac u kojem se zemlja kreće. Mnogi građani smatraju da je sistem izgrađen tokom njegove vlasti postao previše centralizovan i zasnovan na političkoj poslušnosti, dok su stručnost i dugoročno planiranje potisnuti u drugi plan. Istovremeno, vlast godinama govori o razvoju, investicijama i napretku, ali se sve češće postavlja pitanje kakav je to razvoj ako građani ostaju bez parkova, drvoreda, zelenih površina i osnovnih prirodnih resursa koji omogućavaju normalan život.
Problem nije samo u jednom projektu, jednom gradu ili jednoj odluci. Problem nastaje kada takav model upravljanja postane pravilo. Tada se seča drveća, uništavanje zelenih površina i zanemarivanje klimatskih rizika više ne doživljavaju kao greška, već kao prihvatljiva cena političkih i ekonomskih interesa. Još je veći problem kada se država toliko zaplete u sopstvenu mrežu partijskih interesa, kombinacija i političkog zapošljavanja da izgubi sposobnost da planira budućnost. Umesto da se na odgovorna mesta biraju najbolji stručnjaci, prečesto se stiče utisak da su važniji politička podobnost i lojalnost. Takav sistem na kraju počinje da uništava sam sebe, jer proizvodi sve manje znanja, a sve više poslušnosti.
Situacija nije ograničena samo na velike gradove. Širom Srbije zelene površine ustupaju mesto novoj gradnji. U mnogim opštinama investitorski interes postaje važniji od dugoročnog kvaliteta života građana. Kvadrat više donosi brzu zaradu, dok se posledice nedostatka zelenila osećaju tek godinama kasnije.
Paradoks je da se istovremeno ulažu ogromna sredstva u klimatizaciju prostora, rashladne sisteme i energetsku infrastrukturu, dok se zanemaruje najefikasniji i najjeftiniji prirodni saveznik protiv vrućina, drveće. Jedno veliko stablo može da rashladi prostor oko sebe bolje nego više klima uređaja zajedno, bez potrošnje električne energije i bez dodatnog opterećenja za životnu sredinu.
Zato pitanje drveća nije pitanje dekoracije. To je pitanje javnog zdravlja, kvaliteta života i prilagođavanja klimatskim promenama. Gradovi budućnosti neće se razlikovati po broju nebodera, već po tome koliko uspešno mogu da zaštite svoje stanovnike od ekstremnih vremenskih uslova.
Srbija danas vodi tihu borbu sa rastućim temperaturama. Svako posečeno stablo tu borbu čini težom. Svaki novi drvored, park ili zelena površina predstavlja ulaganje u zdravlje i budućnost građana.
Ako nastavimo da menjamo hladovinu za beton, uskoro ćemo se suočiti sa gradovima u kojima će leti biti sve teže živeti. Tada više neće biti pitanje zašto seku drveće. Pitanje će biti zašto smo dozvolili da nestane ono što nas je decenijama štitilo od vrućine, zagađenja i posledica klimatskih promena.
Možda će tada postati jasno da razvoj nije broj kranova na horizontu, broj novih zgrada ili kvadrata prodatih investitorima. Pravi razvoj meri se kvalitetom života građana. Meri se time da li deca imaju park u kome mogu da se igraju, da li stariji mogu da prošetaju ulicom u hladu, da li grad može da izdrži letnje vrućine i da li priroda ostaje sačuvana za generacije koje dolaze. Kada se izgubi hladovina, ne gubi se samo drvo. Gubi se deo grada, deo zajednice i deo budućnosti Srbije.
Leave a Reply