Požar koji je tokom jula i avgusta 2026. zahvatio Deliblatsku peščaru nije samo još jedan veliki šumski požar u Srbiji. Reč je o udaru na jedan od najvrednijih prirodnih prostora naše zemlje, područje koje je zbog svojih specifičnih peščarskih, stepskih i šumskih staništa od izuzetnog značaja za evropski biodiverzitet.
Prema poslednjim javno dostupnim podacima od 21. avgusta, požar je zahvatio više od 3.500 hektara, dok je ranije izvršni direktor „Vojvodinašuma“ Marko Marinković naveo i procenu od oko 3.650 hektara. Požar je u jednom trenutku imao front dug oko 60 kilometara, a gašenje je bilo otežano nepristupačnim terenom, visokim temperaturama i vetrom koji je često menjao pravac.
Prvi požar registrovan je 21. jula u Gazdinskoj jedinici „Deliblatski pesak Vrela“. Zahvaljujući video nadzoru, požar je brzo otkriven i lokalizovan. Međutim, nova žarišta pojavljivala su se 26. jula i 2. avgusta, da bi 5. avgusta požar izmakao kontroli.
Posebno je dramatičan bio 6. avgust. „Vojvodinašume“ su tada saopštile da je površina dostigla više od 940 hektara, uz 692 hektara u Gazdinskoj jedinici „Deliblatski pesak Vrela“. Intenzitet požara bio je toliki da se formirao pirokumulonimbus, odnosno oblak koji nastaje kada veliki požar stvara ogromne količine toplote i dima i može dodatno da doprinese turbulentnom ponašanju požara.
Do sredine avgusta razmere su višestruko porasle. RTS je 16. avgusta objavio podatak o 3.065 opožarenih hektara, dok je dan ranije potvrđena procena od oko 3.650 hektara. Konačan bilans moraće da se utvrdi terenskim i satelitskim mapiranjem.
Paradoks ovog požara jeste to što je materijalna šteta na objektima mnogo manja od ekološke štete.
Kuće i privatna imovina su sačuvane. Na području Čardaka izgoreo je jedan paviljon koji nije bio u upotrebi. Ali prava cena požara ne može da se izražava samo kroz spaljene objekte.
Uništena je drvna masa, izgubljena je proizvodna i zaštitna funkcija dela šuma, oštećena su staništa, a nastaviće se troškovi sanacije, monitoringa, zaštite od erozije, obnove staništa i višegodišnjeg praćenja životinjskih populacija.
Tu je i ogroman trošak samog gašenja. U različitim fazama operacije angažovane su stotine ljudi, deseci vozila i teških mašina, helikopteri MUP-a, Vojska Srbije, dobrovoljna vatrogasna društva, „Vojvodinašume“ i druge službe. U jednom trenutku bilo je angažovano više od 400 ljudi, a u pomoć je stigao i ruski avion Iljušin koji može da izbaci 42 tone vode u jednom naletu.
Deliblatska peščara nije obična šuma.
Specijalni rezervat prirode prostire se na oko 34.829 hektara i predstavlja jedan od najvažnijih kompleksa peščarskih, stepskih, šumskih i vlažnih staništa u Panonskoj niziji. U rezervatu je zabeleženo više od 900 biljnih vrsta, među kojima su retke i reliktne vrste, uključujući banatski božur, stepski božur, Pančićev pelin, različite vrste orhideja i druge biljke specifične za ovo područje.
Životinjski svet je podjednako vredan. Deliblatska peščara je stanište jelena, srna i divljih svinja, ali i karakterističnih stepskih vrsta poput slepog kučeta i stepskog skočimiša. Tu žive i mnoge retke vrste ptica, uključujući orla krstaša, stepskog sokola, pčelaricu i pupavca. Područje je zbog značaja za ptice prepoznato kao IBA područje.
Za velike sisare postoji važan podatak koji pokazuje koliko je požar bio ozbiljan. „Vojvodinašume“ su otvorile kapije ograđenih lovišta kako bi divljač mogla da se povuče u nezahvaćene delove rezervata, a dodatno su obezbeđena pojilišta.
Ali to ne znači da nije bilo stradanja.
Poseban problem predstavljaju insekti, gmizavci, vodozemci, gnezdeće ptice, mladunci i organizmi koji zavise od površinskog sloja zemljišta. Za njih požar od nekoliko hiljada hektara nije samo gubitak vegetacije. On menja mikroklimu, dostupnost hrane, skloništa i strukturu samog staništa.
Zato danas još ne možemo ozbiljno da kažemo koliko je životinja stradalo. Takva procena zahteva sistematsko istraživanje nakon požara. Sve drugačije bilo bi nagađanje.
Poseban problem je zemljište.
Deliblatska peščara je sistem izuzetno osetljiv na eroziju. Vegetacija vezuje pesak i stabilizuje dine. Kada se izgubi biljni pokrivač, vetar može ponovo da pokrene pesak, dok padavine mogu da spiraju pepeo, finiji materijal i hranljive materije.
Zbog toga posledice požara ne prestaju kada se ugasi poslednji plamen.
Mogu da počnu novi procesi degradacije zemljišta, promene sastava vegetacije i širenje invazivnih vrsta. U područjima gde su uništene šumske sastojine moraće pažljivo da se proceni da li je bolja prirodna sukcesija ili aktivna obnova.
Vremenski uslovi bili su jedan od ključnih faktora.
RHMZ je za 6. avgust prognozirao maksimalne temperature od 35 do 40 stepeni uz upozorenje na temperaturu od najmanje 38 stepeni, a za 7. avgust između 33 i 36 stepeni, uz mogućnost jakog vetra u Vojvodini. Nekoliko dana kasnije usledio je novi toplotni talas sa mogućim temperaturama do 42 stepena.
Sama „Vojvodinašume“ navela su da su upravo visoka temperatura i vetar promenljive jačine i pravca 6. avgusta doveli do dramatičnog širenja požara.
U takvim uslovima Deliblatska peščara postaje izuzetno težak teren za gašenje. Peščana podloga, suva vegetacija, nepristupačnost i promena pravca vetra omogućavaju da se požar ponaša nepredvidivo i da se ponovo aktiviraju područja koja su prethodno izgledala ugašeno.
A šta sada?
Najveća greška bila bi da se posle gašenja požara odmah krene u masovnu sadnju drveća i da se obnova meri brojem posađenih sadnica.
Deliblatsku peščaru ne treba ozelenjavati po svaku cenu. Treba je obnoviti tako da ponovo funkcioniše kao Deliblatska peščara.
Prvi korak mora biti detaljno mapiranje.
Potrebno je precizno utvrditi koje su površine potpuno izgorele, koje su delimično zahvaćene, koje šumske sastojine mogu prirodno da se obnove, gde su uništena stepska staništa i gde postoji opasnost od erozije.
Drugi korak mora biti zaštita zemljišta.
Na najugroženijim terenima treba sprečiti spiranje i odnošenje površinskog sloja, ali bez agresivnih građevinskih intervencija koje bi dodatno promenile prirodni reljef peščare.
Treći korak treba da bude prirodna obnova tamo gde je moguća.
Na delovima gde postoje semenska stabla i očuvani korenov sistem treba pustiti prirodu da odradi svoj deo posla. Tamo gde je prirodna regeneracija nemoguća, treba koristiti autohtone vrste i obnovu prilagoditi konkretnom tipu staništa.
Četvrti korak mora biti obnova otvorenih stepskih površina.
Deliblatska peščara ne treba da postane monokultura. Njena vrednost upravo je u mozaiku otvorenih stepskih površina, peska, dina, žbunja, livada i šuma.
Peti korak mora biti novi sistem protivpožarne zaštite.
Ako je moguće napraviti protivpožarne pruge ukupne dužine 60 kilometara u vanrednim uslovima, onda mora biti moguće unapred planirati, održavati i digitalno nadzirati ključne protivpožarne koridore. Istovremeno treba proširiti termalni i video nadzor, posebno u zonama sa istorijski najvećim rizikom.
Šesti korak mora biti višegodišnji monitoring.
Ne godinu dana. Ne dve.
Najmanje deset godina treba pratiti obnovu vegetacije, promene u sastavu biljnih zajednica, brojnost ptica, sisara, gmizavaca i insekata, stanje zemljišta i pojavu invazivnih vrsta.
Koliko će Deliblatskoj peščari trebati da se oporavi?
Na ovo pitanje nema jednog odgovora.
Trava i pojedine vrste niskog rastinja mogu se vratiti relativno brzo. Za šumske sastojine i stabilizaciju kompletnog ekosistema potreban je znatno duži period.
Ali povratak zelenila nije isto što i povratak ekosistema.
Za nekoliko godina možemo ponovo videti travu.
Za nekoliko desetina godina možemo dobiti novu šumsku strukturu.
Ali povratak složenih zajednica biljaka, insekata, ptica i drugih životinja na stanje pre velikog požara može trajati mnogo duže.
Zato se uspeh revitalizacije ne sme meriti fotografijom na kojoj je ponovo sve zeleno.
Prema podacima Stručne službe Pokreta gorana Vojvodine, već početkom avgusta požar je zahvatio oko 7 do 8 odsto ukupne površine rezervata i površine pod sva tri režima zaštite, uključujući i najvrednije delove.
To je mnogo više od požara.
To je upozorenje.
I odgovor ne sme biti samo gašenje.
Odgovor mora biti ozbiljna, stručna i dugoročna obnova Deliblatske peščare, uz javno dostupne podatke o tome šta je izgorelo, šta je stradalo, koliko košta sanacija i ko je za svaki segment obnove odgovoran.
Jer ako posle ovog požara samo posadimo nekoliko hiljada sadnica, postavimo nekoliko novih tabli i proglasimo posao završenim, nismo obnovili Deliblatsku peščaru.
Samo smo završili još jedan projekat.
Leave a Reply