Kada se pomene Italija šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, većina ljudi pomisli na mafiju, obračune i kriminal. Međutim, najveći problem tadašnje Italije nije bio samo kriminal. Problem je nastao onda kada su građani počeli da sumnjaju da pojedini delovi države više štite moćne ljude nego zakon.
Mafija nije opstajala samo zahvaljujući novcu i nasilju. Njena snaga ležala je u vezama sa delovima politike, administracije i bezbednosnih struktura. Godinama su afere ostajale bez odgovora, istrage su se razvlačile, a građani su sve češće imali osećaj da za obične ljude važe jedna pravila, a za privilegovane druga.
Zato danas mnoge građane Srbije uznemiravaju slučajevi koji otvaraju ozbiljna pitanja o stanju naših institucija.
Jedan od takvih slučajeva je i slučaj bivšeg visokog policijskog funkcionera Veselina Milića. Javnost je najpre slušala tvrdnje da je bio povezan sa događajima koji su prethodili ubistvu Aleksandra Nešovića, da je organizovao sastanak i da postoje ozbiljne sumnje u njegovu ulogu. Kako je istraga odmicala, optužbe su postajale sve uže, pojedini delovi su odbačeni zbog nedostatka dokaza, a javnost je ostala bez jasnog odgovora kako je došlo do tako velikih razlika između početnih tvrdnji i kasnijih zaključaka.
Ne ulazeći u pitanje krivice, o kojoj mogu da odlučuju samo sudovi, ostaje pitanje koje je mnogo šire od jednog čoveka. Kako je moguće da se javnosti prvo predstavljaju veoma ozbiljne sumnje, a da se zatim čitava priča značajno promeni? Da li institucije rade potpuno nezavisno ili su pod političkim pritiscima?
To pitanje se ne postavlja prvi put.
Godinama unazad u Srbiji slušamo upozorenja domaćih stručnjaka, opozicije, novinarskih organizacija, ali i međunarodnih institucija o problemu nezavisnosti tužilaštva. Evropska komisija u svojim izveštajima redovno ukazuje na potrebu jačanja samostalnosti pravosuđa i smanjenja političkog uticaja na institucije koje bi morale da rade isključivo po zakonu.
Kada građani steknu utisak da se istrage pokreću, ubrzavaju, usporavaju ili menjaju u skladu sa političkim interesima, tada počinje da se urušava poverenje u državu. A upravo je gubitak poverenja bio jedan od ključnih razloga zbog kojih je Italija decenijama vodila tešku borbu protiv organizovanog kriminala.
Takve sumnje dodatno su pojačane kada je predsednik Ustavnog suda Srbije, Vladan Petrov, javno izjavio da se pojedini predmeti mogu držati u fioci godinama, pa čak i kroz više saziva suda, kao i da je i sam neke predmete ostavljao po strani kada su mu bili posebno teški. Takve izjave otvorile su ozbiljno pitanje kako građani mogu imati poverenje u institucije ako najvažniji ustavnopravni sporovi mogu godinama čekati bez odluke.
Upravo tu se nalazi najopasnija sličnost sa Italijom iz vremena kada je mafija bila na vrhuncu svoje moći. Problem nije bio samo u postojanju kriminalnih grupa. Problem je nastao onda kada su građani izgubili veru da će institucije raditi svoj posao bez obzira na političke i druge centre moći.
Kada se menjaju verzije istraga, kada visoki državni funkcioneri završavaju u aferama bez jasnih odgovora, kada se predmeti godinama ne rešavaju, a predsednik Ustavnog suda javno govori o držanju predmeta u fioci, građani imaju puno pravo da postavljaju pitanja.
Zbog toga slučaj Veselina Milića nije važan samo zbog jednog čoveka ili jednog krivičnog postupka. Važan je kao test za čitav sistem. Građani imaju pravo da znaju istinu, imaju pravo na dosledne istrage i imaju pravo na institucije koje rade jednako prema svima.
Danas se zato ne postavlja pitanje da li je Srbija ista kao Italija sedamdesetih godina. Istorijske okolnosti su različite. Ali se postavlja pitanje da li prepoznajemo iste obrasce koji su nekada omogućili da interesne mreže postanu jače od institucija.
Jer mafija nije pobeđena onda kada su uhapšeni pojedinci. Pobeđena je tek onda kada su institucije postale jače od političkih i kriminalnih interesa. Dokle god građani sumnjaju da to nije slučaj, svaka vlast moraće da odgovara na isto pitanje: da li gradi državu vladavine prava ili sistem u kome je moć iznad zakona?
To nije pitanje politike. To je pitanje budućnosti Srbije. Jer nijedna država ne može biti istinski slobodna, uspešna i pravedna ako njeni građani ne veruju da zakon važi jednako za sve. Kada nestane poverenje u institucije, počinje da slabi sama država. A istorija Italije nas uči koliko je teško vratiti izgubljeno poverenje jednom kada građani zaključe da su moć i veze važniji od pravde.
Leave a Reply