Dok vlast u Beogradu godinama predstavlja kineski Ziđin kao simbol ekonomskog uspeha i stranih investicija, iz sveta stižu upozorenja koja ne mogu tek tako da se ignorišu.
Početkom 2025. godine američka administracija zabranila je uvoz proizvoda kompanije Zijin Mining na tržište SAD zbog navoda o povezanosti sa prinudnim radom u kineskoj provinciji Sinđang. Reč je o jednoj od najozbiljnijih mera koje Vašington može da preduzme protiv neke kompanije bez uvođenja punih ekonomskih sankcija.
Za građane Srbije to nije samo vest iz sveta. To je pitanje koje direktno pogađa Bor, Majdanpek i čitavu istočnu Srbiju. Kompanija kojoj su poverena neka od najvrednijih prirodnih bogatstava naše zemlje našla se pod međunarodnim pritiskom zbog optužbi koje zadiru u oblast ljudskih prava i radnih standarda. Umesto da otvori raspravu i građanima objasni sve posledice takvog razvoja događaja, vlast nastavlja da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.
Godinama slušamo kako su rudnici spaseni, kako dolaze milijarde investicija i kako Srbija postaje privredni lider regiona. Međutim, iza tih velikih reči ostaje niz pitanja na koja javnost nikada nije dobila potpune odgovore. Koliko je Srbija zaista dobila od eksploatacije svojih rudnih bogatstava? Koliko novca ostaje građanima, a koliko odlazi multinacionalnim kompanijama? Kolika je cena koju plaćaju ljudi koji žive u rudarskim krajevima?
Mnogi građani Bora i okolnih mesta godinama upozoravaju na probleme zagađenja vazduha i životne sredine. Umesto otvorenog dijaloga, kritike se često relativizuju, a zabrinuti građani proglašavaju protivnicima razvoja. Kao da je izbor između zdravlja i ekonomije jedina moguća dilema.
Najveća odgovornost ipak leži na državi. Nijedna strana kompanija nije došla sama. Nju je dovela vlast, potpisala ugovore, odobrila uslove poslovanja i preuzela odgovornost da štiti javni interes. Zato se ne može pobeći od pitanja da li je Srbija u pojedinim slučajevima postala previše spremna da svoje strateške resurse prepusti velikim korporacijama, bez dovoljno transparentnosti i javne kontrole.
Aleksandar Vučić često govori o ekonomskim uspesima, ali ekonomski uspeh ne može se meriti samo količinom izvezenog bakra ili visinom stranih investicija. Pravi uspeh se meri kvalitetom života građana, zaštitom prirode, snagom institucija i sposobnošću države da štiti sopstvene interese. Kada država prestane da postavlja pitanja moćnim investitorima, tada građani imaju puno pravo da ih postave sami.
Američka odluka o zabrani uvoza proizvoda Ziđina nije presuda, ali jeste ozbiljno upozorenje. U svakoj ozbiljnoj državi takva vest bi pokrenula javnu raspravu o tome kome i pod kojim uslovima poveravamo svoja prirodna bogatstva. U Srbiji, međutim, vlast i dalje pokušava da svaku kritiku predstavi kao napad na razvoj.
Prirodna bogatstva Srbije nisu vlasništvo nijedne stranke, nijednog predsednika i nijedne strane kompanije. Ona pripadaju građanima Srbije. Zato građani imaju pravo da znaju istinu, da traže odgovornost i da postavljaju pitanja koja vlast uporno pokušava da izbegne.
Leave a Reply