Dok vlast najavljuje otvaranje novih rudnika i intenziviranje geoloških istraživanja širom Srbije, jedno od najvažnijih pitanja ostaje bez odgovora – gde se tačno nalazi rudarski otpad i koliko je opasan po životnu sredinu i zdravlje ljudi?
Pre nekoliko godina predstavljen je Katastar rudarskog otpada Srbije, projekat vredan više od 2,1 milion evra, koji je trebalo da omogući građanima uvid u lokacije jalovišta, odlagališta i drugih objekata u kojima se skladišti rudarski otpad. Većinu novca obezbedila je Evropska unija, a javnosti je obećana transparentna i lako dostupna baza podataka.
Međutim, umesto transparentnosti, građani su dobili sajt koji često nije u funkciji, nedostupne podatke i brojna pitanja bez odgovora. Posebno zabrinjava činjenica da je u jednom periodu domen sajta bio preusmeren na sadržaje koji nemaju nikakve veze sa zaštitom životne sredine, uključujući reklamiranje onlajn kockarnica.
Rudarski otpad nije običan otpad. Jalovišta i deponije nastale tokom eksploatacije rude često sadrže teške metale, arsen, olovo, kadmijum i druge opasne materije koje mogu decenijama zagađivati zemljište, reke i podzemne vode. U slučaju oštećenja brana ili klizišta, posledice po životnu sredinu mogu biti katastrofalne.
Srbija ima dugu istoriju rudarenja, od Bora i Majdanpeka do rudnika u Raškoj, Krupnju, Ljuboviji, Zajači, Leceu i drugim krajevima zemlje. Tokom više od jednog veka eksploatacije nastale su stotine lokacija na kojima se nalazi rudarski otpad, a za mnoge od njih javnost nema potpune informacije.
Zbog toga je postojanje funkcionalnog katastra od ključnog značaja. Građani imaju pravo da znaju gde se nalaze jalovišta, u kakvom su stanju, da li predstavljaju opasnost po okolna naselja, poljoprivredno zemljište i izvore pijaće vode, kao i ko je odgovoran za njihovo održavanje i nadzor.
Posebno je važno postaviti ovo pitanje danas, kada se širom Srbije najavljuju nova istraživanja i potencijalno otvaranje novih rudnika. Ako država nema potpuno funkcionalan i javno dostupan sistem za praćenje postojećeg rudarskog otpada, kako će kontrolisati nove količine otpada koje će nastajati u budućnosti?
Dva miliona evra su potrošena. Građani i dalje čekaju odgovore. Umesto nedostupnih sajtova i nepotpunih podataka, Srbiji je potreban transparentan sistem koji će omogućiti javni uvid u sve lokacije rudarskog otpada i procenu rizika koje one predstavljaju.
Jer rudarski otpad ne nestaje kada rudnik prestane da radi. Njegove posledice mogu ostati prisutne decenijama, a cenu najčešće plaćaju građani i priroda. Zato pitanje rudarskog otpada nije samo pitanje rudarske politike, već pitanje zdravlja, bezbednosti i prava javnosti da zna šta se nalazi u njenom okruženju.
Leave a Reply