Kada se danas govori o rudnicima bakra i zlata u Boru i Majdanpeku, kao glavni argument za ulazak stranog partnera najčešće se navodi da Srbija nije imala novca da sama razvija rudnike i da su bila neophodna velika ulaganja koja država nije mogla da obezbedi.

Međutim, postavlja se sasvim logično pitanje. Ako država može da se zadužuje za različite projekte, zašto nije mogla da se zaduži za razvoj sopstvenih prirodnih bogatstava koja imaju potencijal da donose profit narednih nekoliko decenija?

Poslednjih godina Srbija se zadužila za brojne infrastrukturne projekte, uključujući i organizaciju EXPO 2027. Građanima se govori da će taj događaj doneti razvoj, investicije i međunarodni ugled. Ipak, ni danas ne postoji precizan odgovor kolika će biti stvarna finansijska korist od tog projekta, niti kada će se uloženi novac vratiti.

Sa druge strane, Bor i Majdanpek predstavljaju resurse čija se vrednost svakodnevno određuje na svetskim berzama. Bakar i zlato imaju poznatu tržišnu cenu, a stručnjaci godinama upozoravaju da će potražnja za bakrom nastaviti da raste zbog razvoja električnih automobila, baterija, energetskih mreža i zelene tranzicije. Mnogi ekonomisti zato bakar nazivaju metalom budućnosti.

Da je država odlučila da sama razvija rudnike, mogla je da obezbedi sredstva kroz dugoročne kredite, kao što to čini za mnoge druge projekte. Umesto da najveći deo budućeg profita odlazi većinskom vlasniku kompanije, prihod od eksploatacije bakra i zlata ostajao bi u Srbiji.

Takođe, često se stvara utisak da bi država sama morala da upravlja rudnicima kroz politički postavljene direktore i nestručne kadrove. To nije tačno. Srbija je mogla da angažuje vrhunske domaće i međunarodne stručnjake iz oblasti rudarstva, finansija i robnih berzi. Mogao je biti formiran profesionalni tim čiji bi zadatak bio da prati globalna kretanja cena bakra i zlata, planira proizvodnju i donosi odluke u interesu države i građana.

Takav model koriste mnoge zemlje koje raspolažu značajnim prirodnim resursima. One angažuju najbolje stručnjake na tržištu jer znaju da je profit koji se ostvaruje od prirodnih bogatstava višestruko veći od troškova njihovog angažovanja.

Naravno, svaka investicija nosi određeni rizik. Cene metala mogu da rastu i padaju, ali upravo zato postoje stručnjaci koji analiziraju tržišta i planiraju proizvodnju u skladu sa dugoročnim trendovima. Ono što se ne može osporiti jeste činjenica da bakar i zlato nisu nestali iz Srbije. Nalazišta su postojala pre dolaska stranog partnera i postojaće i u budućnosti.

Danas, kada svet ulazi u period rekordne potražnje za bakrom, potpuno je opravdano postaviti pitanje da li je Srbija prepustila deo kontrole nad jednim od svojih najvrednijih prirodnih resursa upravo u trenutku kada je njegova strateška vrednost počela naglo da raste.

Ovo nije pitanje politike, već ekonomije. Nije pitanje da li je neko za ili protiv stranih investicija. Ovo je pitanje da li država treba da zadrži kontrolu nad resursima koji mogu da finansiraju razvoj budućih generacija.

Kada se građanima kaže da Srbija nije imala novca za razvoj Bora i Majdanpeka, oni imaju puno pravo da postave jednostavno pitanje. Ako smo mogli da se zadužimo za EXPO, za stadione, za različite infrastrukturne projekte i druge investicije čija će se stvarna isplativost tek pokazati, zašto nismo mogli da se zadužimo za rudnike bakra i zlata čija je tržišna vrednost bila poznata i čija je buduća cena, prema procenama stručnjaka, imala snažan potencijal rasta?

Zato pitanje Bora i Majdanpeka nije samo pitanje ekonomije. To je pitanje načina na koji država upravlja resursima koji pripadaju svim građanima Srbije.

Kada se građanima godinama ponavlja da država nije imala novca da razvija sopstvene rudnike, dok se istovremeno milijarde evra pronalaze za druge projekte, sasvim je prirodno da se postavi pitanje kome je ovakav model zaista doneo najveću korist.

Javna je tajna da se iza mnogih odluka o raspolaganju prirodnim bogatstvima često ne nalaze isključivo ekonomski interesi. Međutim, posle svega što smo videli poslednjih godina, možda je vreme da prestanemo da govorimo o javnim tajnama. Ako se odluke ne donose u interesu građana i države, ako se najvredniji resursi ustupaju pod uslovima koji ostavljaju više pitanja nego odgovora, onda to više nije javna tajna.

Onda je vreme da se otvoreno govori o onome na šta mnogi građani već dugo sumnjaju, a to je da korupcija možda nije posledica takvih odluka, već njihov osnovni motiv.