Dok se Srbija suočava sa rastućim cenama, odlaskom stanovništva, problemima u zdravstvu, obrazovanju i zaštiti životne sredine, jedan projekat dominira političkom scenom.

EXPO 2027 predstavljen je kao istorijska razvojna šansa, događaj koji će Srbiju postaviti na svetsku mapu i privući milione posetilaca. Međutim, iza velikih obećanja stoji pitanje koje sve češće postavljaju građani, stručnjaci i deo javnosti, koliko će nas sve to zaista koštati.Vlast tvrdi da je EXPO najveća razvojna prilika u savremenoj istoriji Srbije. Najavljuju se novi putevi, pruge, stambeni kompleksi, sajamski prostori i infrastruktura koja će navodno služiti građanima decenijama. Na prvi pogled, malo ko bi mogao da bude protiv ulaganja u razvoj zemlje.

Problem nastaje kada se pogleda cena.

Tokom poslednjih godina procene troškova neprestano rastu. Svakom novom najavom pojavljuju se novi projekti, nova izdvajanja i novi ugovori. Građani uglavnom dobijaju spektakularne prezentacije i političke poruke, ali mnogo manje informacija o tome koliko će sve to na kraju platiti poreski obveznici.

Istorija velikih međunarodnih manifestacija pokazuje da početne procene gotovo nikada nisu konačne. Olimpijske igre, svetske izložbe i slični događaji često završavaju sa višestruko većim troškovima od planiranih. Kada reflektori odu, mnoge zemlje ostaju sa dugovima, praznim objektima i računima koje generacije nastavljaju da otplaćuju.

U Srbiji se EXPO ne predstavlja samo kao međunarodna izložba. On je postao centralni politički projekat oko kojeg se organizuje čitava državna politika. Ubrzavaju se procedure, donose posebni zakoni, menjaju prioriteti budžeta i mobilišu ogromni javni resursi.

Zbog toga se sve češće postavlja pitanje da li je EXPO zaista razvojni projekat ili politički projekat.

U političkom smislu značaj EXPO-a za Aleksandra Vučića teško je preceniti. Nakon više od decenije na vlasti, potrebno je ostaviti utisak velikog istorijskog poduhvata. Veliki građevinski projekti imaju snažan propagandni efekat. Dizalice, gradilišta i makete stvaraju sliku napretka čak i kada građani svakodnevno osećaju rast troškova života i pad kvaliteta javnih usluga.

EXPO se zato može posmatrati i kao pokušaj da se politička energija vlasti održi kroz još jedan veliki nacionalni projekat.

Posebno je zanimljivo što se gotovo svaki važniji infrastrukturni poduhvat danas na neki način povezuje sa EXPO-om. Tako manifestacija postaje opravdanje za ogromna ulaganja koja bi inače bila predmet mnogo ozbiljnije javne rasprave.

Građani imaju pravo da znaju ko dobija poslove, po kojim uslovima, kolika je konačna vrednost ugovora i na osnovu kojih analiza je procenjeno da će korist biti veća od troškova.

Ta pitanja nisu napad na razvoj Srbije. Naprotiv, ona predstavljaju osnovu odgovornog upravljanja javnim novcem.

Nijedna ozbiljna država ne meri uspeh samo brojem novih objekata. Uspeh se meri kvalitetom života građana. Ako milijarde evra odlaze na reprezentativne projekte dok škole prokišnjavaju, bolnice rade sa nedostatkom kadra, a pojedini delovi zemlje nemaju ni osnovnu infrastrukturu, onda je legitimno pitati da li su prioriteti dobro postavljeni.

Postoji još jedna dimenzija o kojoj se retko govori. Šta će ostati nakon završetka EXPO-a.

Hoće li novi objekti imati održivu namenu ili će postati spomenici jednog političkog perioda. Hoće li generisati ekonomsku aktivnost ili će zahtevati nova budžetska izdvajanja za održavanje. Hoće li građani dobiti funkcionalne sadržaje ili još jedan skup projekat koji je dobro izgledao na promotivnim snimcima.

Odgovori na ta pitanja važniji su od svih svečanih otvaranja i promotivnih kampanja.

U narednim godinama vlast će pokušavati da predstavi EXPO kao dokaz uspeha svoje politike. Kritičari će upozoravati na troškove, netransparentnost i rizike. Između te dve slike nalaze se građani Srbije, oni koji će na kraju platiti račun, bez obzira na političke simpatije.

Zato rasprava o EXPO-u ne sme biti svedena na navijanje za ili protiv vlasti. To je pitanje javnog interesa, ekonomije, odgovornosti i budućnosti zemlje.

Jer kada se ugase reflektori, kada se završe ceremonije i kada poslednji posetioci odu, ostaje samo jedno pitanje.

Da li je Srbija dobila razvoj koji će koristiti generacijama ili je platila najskuplji politički projekat u svojoj novijoj istoriji.

Javna je tajna da se oko EXPO-a danas vrti mnogo više od jedne međunarodne izložbe. A kada javna tajna postane opštepoznata činjenica, onda više nije tajna. Tada ostaje samo jedno ime za takvu pojavu, korupcija.