Godinama slušamo da su rudna bogatstva Srbije naša razvojna šansa. Istovremeno gledamo kako se čitava sela prazne, kako se šire kopovi, kako nestaju šume i menjaju tokovi života ljudi u istočnoj Srbiji.
Pitanje koje se sve češće postavlja nije da li Srbija treba da razvija svoju privredu, već da li građani imaju pravo da znaju pod kojim uslovima se eksploatišu bakar, zlato i drugi resursi koji pripadaju državi i budućim generacijama.
Iskustva iz sveta pokazuju da države nisu nemoćne pred velikim rudarskim kompanijama. Panama je nakon masovnog otpora građana i odluke suda zaustavila jedan od najvećih rudarskih projekata na svetu. Druge zemlje su preispitivale dozvole, poništavale nezakonite odluke i uvodile strože standarde zaštite životne sredine.
Kako je Panama zaustavila rudarskog giganta i šta Srbija može da nauči iz tog primera?
Kada se govori o tome da li jedna država može da zaustavi veliki rudarski projekat iza kojeg stoje milijarde dolara, primer Paname pokazuje da je to moguće, ali samo ako se ide pravnim putem i kroz institucije.
U Panami je godinama radio jedan od najvećih rudnika bakra na svetu. Vlada je sa kompanijom potpisala novi ugovor koji je izazvao ogromno nezadovoljstvo građana. Desetine hiljada ljudi izašle su na ulice, organizovani su protesti, blokade puteva i javne rasprave. Međutim, ključna bitka nije vođena na ulici već pred institucijama.
Nakon pritiska javnosti, slučaj je završio pred Vrhovnim sudom Paname. Sud je detaljno ispitao ugovor i zaključio da je u suprotnosti sa ustavom države. Tom odlukom ugovor je poništen, a rudnik je praktično ostao bez pravnog osnova za nastavak rada.
Istovremeno, država je zaustavila izdavanje novih rudarskih dozvola i pokrenula proces preispitivanja celokupne rudarske politike. Važno je naglasiti da Panama nije jednostavno proterala kompaniju. Takav potez bi gotovo sigurno doveo do ogromnih međunarodnih odšteta. Umesto toga, koristila je sopstvene zakone, sudove i ustavne mehanizme.
Upravo tu se nalazi moguća pouka za Srbiju.
I Srbija jednog dana može da uradi isto. Ne kroz proizvoljne odluke i kršenje zakona, već kroz potpunu reviziju svih ugovora, dozvola, studija uticaja na životnu sredinu i postupaka eksproprijacije zemljišta.
Svaki ugovor mora biti dostupan javnosti. Svaka dozvola mora izdržati proveru nezavisnih stručnjaka. Svaka odluka mora biti doneta u interesu građana Srbije, a ne pojedinaca koji danas vrše vlast.
Ako se utvrdi da je bilo kršenja zakona, prikrivanja podataka ili ugrožavanja zdravlja ljudi i prirode, država ne samo da ima pravo već i obavezu da reaguje.
Rudna bogatstva nisu vlasništvo nijedne vlasti. Ona pripadaju narodu Srbije. Zato pitanje rudarenja nije pitanje ideologije, već pitanje suvereniteta, odgovornosti i budućnosti zemlje.
Građani Srbije imaju pravo da odluče da li će istočna Srbija biti prostor održivog razvoja ili prostor u kojem će kratkoročni profit biti važniji od vode, zemlje i života ljudi. To pravo ne sme biti oduzeto nijednim ugovorom, ma ko ga potpisao.
Leave a Reply