Zamislite da sutra nestane ceo jedan grad.
Ne jedna ulica.
Ne jedno naselje.
Ceo grad veličine Vrnjačke Banje.
Vest bi bila na naslovnim stranama.
Televizije bi danima izveštavale.
Političari bi tražili odgovorne.
A ipak, prema pojedinim procenama, zagađen vazduh svake godine prerano odnese više od 15.000 života u Srbiji.
I uglavnom ćutimo.
Možda zato što ne vidimo krivca.
Ne čujemo ga.
Ne osećamo ga.
Ne možemo da ga pokažemo prstom.
On ulazi u nas sa svakim udahom.
Dok šetamo ulicom.
Dok pijemo jutarnju kafu.
Dok vozimo decu u školu.
Dok sedimo u parku.
Dok spavamo.
Nevidljive PM2.5 čestice tada kreću na putovanje kroz naše telo.
Prvo prolaze kroz nos.
Zatim kroz grlo.
Zaobilaze prirodne stražare organizma kao lopov koji se provlači pored uspavanog čuvara.
Spuštaju se sve dublje.
Sve do pluća.
Do mesta gde život ulazi u naše telo.
Do sitnih mehurića kroz koje kiseonik prelazi u krv.
Tu bi njihovo putovanje trebalo da se završi.
Ali ne završava se.
Deo čestica prolazi dalje.
Ulazi u krvotok.
Kao slepi putnik koji se neopaženo ukrcao na voz.
A onda kreće putovanje.
Srce ih pumpa dalje.
Do mozga.
Do krvnih sudova.
Do organa koji su verovali da su bezbedni.
Naše telo ih prepoznaje kao uljeze.
Pali alarm.
Pokreće odbranu.
Stvara upalu.
Ali problem je što napad ne traje jedan dan.
Ne traje jednu nedelju.
Ne traje jedan mesec.
Traje godinama.
Udah po udah.
Dan po dan.
Godinu po godinu.
Zamislite da svakog jutra uzmete najfiniji brusni papir i samo jednom pređete preko drveta.
Nećete videti razliku.
Ni sutra.
Ni sledeće nedelje.
Ali posle nekoliko godina trag će biti dubok.
Tako PM čestice ostavljaju trag u našem telu.
Polako.
Tiho.
Bez upozorenja.
Dok mi mislimo da se ništa ne dešava.
Zbog toga se povećava rizik od bolesti srca.
Moždanog udara.
Hroničnih bolesti pluća.
I drugih bolesti koje često pripisujemo godinama, sudbini ili lošoj sreći.
Najveća ironija je što se ljudi plaše onoga što vide.
Plašimo se oluje.
Plašimo se poplave.
Plašimo se požara.
A jedna od najvećih pretnji našem zdravlju prolazi neprimećeno pravo kroz naša pluća.
Nevidljiva.
Tiha.
Bez mirisa.
Bez boje.
I prisutna u svakom našem udahu.
Zato sledeći put kada pogledate vedro nebo i pomislite da je sve u redu, setite se jedne stvari.
Ni struja se ne vidi.
Pa ipak znamo koliko može biti opasna.
Sa PM česticama je isto.
Samo što njih ne dodirnemo jednom.
Njih udišemo hiljadama puta svakog dana.
Leave a Reply