Boravak na Goliji, jednoj od poslednjih velikih oaza netaknute prirode u Srbiji, podstakao me je da napišem ovaj tekst. Dok sam prolazio kroz njene guste šume i posmatrao bogatstvo biljnog i životinjskog sveta, postalo je jasno koliko su šume mnogo više od običnog skupa stabala. One su čuvari vode, klime, biodiverziteta i života samog.
Golija nas podseća na ono što Srbija još uvek ima, ali i na ono što može izgubiti ukoliko se prema šumama budemo odnosili kao prema neiscrpnom resursu. Upravo zato pitanje očuvanja šuma nije samo pitanje ekologije, već pitanje budućnosti naše zemlje.
Šume su mnogo više od drveća. One predstavljaju prirodne fabrike kiseonika, rezervoare vode, zaštitu od erozije, dom za hiljade biljnih i životinjskih vrsta i jedan od najvažnijih saveznika u borbi protiv klimatskih promena. Ipak, uprkos njihovom značaju, Srbija se već decenijama suočava sa problemom nedovoljne pošumljenosti, degradacije šumskih ekosistema i sve češćih polemika oko seče šuma.
Prema dostupnim podacima, Srbija danas ima oko 2,25 miliona hektara šuma, što predstavlja približno 30 odsto njene ukupne teritorije. Stručnjaci smatraju da bi optimalna šumovitost naše zemlje trebalo da iznosi između 40 i 42 odsto. To znači da Srbiji nedostaju stotine hiljada hektara šuma kako bi dostigla nivo koji bi obezbedio stabilnije ekosisteme, bolju zaštitu zemljišta i veći kvalitet života građana.
Posebno zabrinjava stanje u Vojvodini, gde šume pokrivaju svega oko šest procenata teritorije. U poređenju sa evropskim prosekom, to predstavlja izuzetno nizak nivo pošumljenosti. Nasuprot tome, planinski delovi jugozapadne, južne i istočne Srbije i dalje čuvaju značajne šumske komplekse, ali su i oni pod sve većim pritiskom.
Problem nije samo u površini pod šumama, već i u njihovom kvalitetu. Stručne analize pokazuju da veliki deo šuma u Srbiji čine izdanačke šume nastale iz panjeva nakon seče, koje imaju manju ekološku i ekonomsku vrednost od prirodnih visokih šuma. Oko trećine šumskih površina čine proređene ili degradirane šume, dok se na mnogim područjima beleži izostanak prirodnog obnavljanja. Dodatni problem predstavljaju bolesti drveća, sušenje šuma i posledice klimatskih promena.
Poslednjih godina građani sve češće upozoravaju na intenzivne seče šuma u različitim delovima Srbije. Golija, Stara planina, Fruška gora, Kučajske planine i brojna druga područja našla su se u centru pažnje javnosti zbog radova koji su izazvali zabrinutost lokalnog stanovništva, planinara i ekoloških organizacija.
Značaj šuma posebno dolazi do izražaja kada govorimo o vodi. Šumski ekosistemi funkcionišu kao prirodni regulatori vodnog režima. Korenski sistemi drveća zadržavaju vodu u zemljištu, smanjuju rizik od klizišta i bujičnih poplava, a istovremeno omogućavaju postepeno punjenje izvora, potoka i podzemnih voda.
Klimatske promene dodatno povećavaju značaj očuvanja šuma. Srbija se poslednjih godina suočava sa sve dužim sušnim periodima, rekordnim temperaturama i sve češćim olujama. Šume predstavljaju prirodnu zaštitu od ovih pojava jer hlade vazduh, vezuju ugljen-dioksid i ublažavaju posledice ekstremnih vremenskih prilika.
Zbog svega toga pitanje šuma nije samo pitanje ekologije. To je pitanje zdravlja, bezbednosti, poljoprivrede, vodosnabdevanja i budućnosti zemlje.
Jer kada nestane šuma, posledice ne osećaju samo biljke i životinje. Osećamo ih svi – kroz manje vode, više poplava, više suša, toplije gradove i sve lošije uslove za život.
Šume nisu samo prirodno bogatstvo Srbije. One su jedan od temelja njenog opstanka. Zato njihova zaštita ne sme biti izbor, već obaveza prema generacijama koje dolaze.
Leave a Reply