Mislim da će se ljudi za nekoliko stotina godina čuditi našem vremenu

Što sam stariji, sve manje verujem u priču da živimo u vrhuncu razvoja ljudske civilizacije.

Naprotiv.

Mislim da će ljudi za nekoliko stotina godina naše vreme posmatrati kao period u kome smo znali dovoljno da budemo opasni, ali premalo da bismo bili zaista mudri.

Dovoljno je pogledati medicinu.

Kada neko dobije autoimunu bolest, lekari danas uglavnom mogu da kažu šta se dešava. Mogu da izmere antitela, da prate upalu, da prepisuju terapije i da pokušaju da uspore proces.

Ali na najvažnija pitanja često nemaju odgovor.

Zašto je bolest nastala?

Zašto baš kod te osobe?

Kako je sprečiti?

Kako vratiti organizam u stanje pre bolesti?

Ne znamo.

Kod mnogih autoimunih bolesti medicina ni danas ne zna pravi uzrok. Govori se o genetici, okruženju, infekcijama, stresu, ishrani i desetinama drugih faktora, ali konačan odgovor ne postoji.

Zamislite koliko će to izgledati primitivno ljudima budućnosti.

Kao kada danas čitamo da su lekari nekada puštali krv pacijentima i verovali da ih tako leče.

Možda će se jednog dana ljudi čuditi činjenici da smo uništavali delove imunog sistema lekovima umesto da razumemo zbog čega je sistem uopšte počeo da greši.

Slično je i sa energijom.

Hvalimo se elektranama, baterijama i tehnologijom, a zapravo i dalje sagorevamo stvari da bismo dobili energiju. Sagorevamo ugalj, naftu, gas, drvo. Čak i kada smo napredovali, samo smo pronašli sofisticiranije načine da radimo ono što je čovek radio pored pećinskog ognjišta.

Kada bi zaista ovladali energijom, svet bi izgledao potpuno drugačije.

Ne bi postojala nestašica vode jer bi desalinizacija bila praktično besplatna.

Ne bi postojala glad jer bi proizvodnja hrane bila dostupna svima.

Ne bi postojali ratovi za naftu i gas.

Ne bi postojali dimnjaci koji truju vazduh.

Možda bi čak i putovanje do drugih planeta postalo svakodnevna stvar.

Ali najveći problem nije to što ne znamo.

Problem je što smo počeli da verujemo da znamo dovoljno.

Pogledajte oko sebe.

Uništavamo šume koje proizvode kiseonik.

Zagađujemo reke iz kojih pijemo vodu.

Trujemo zemljište iz kog raste hrana.

Istovremeno pričamo o napretku.

Napredak nije novi telefon.

Napredak nije nova zgrada.

Napredak nije ni veštačka inteligencija.

Pravi napredak će nastupiti onog dana kada budemo znali kako da sprečimo bolest pre nego što nastane, kako da proizvodimo energiju bez uništavanja planete i kako da živimo u skladu sa prirodom umesto u sukobu sa njom.

Do tada, ma koliko sebe smatrali modernom civilizacijom, imam utisak da smo tek zagrebali površinu znanja.

Možda smo napravili prvi korak.

Možda smo upalili prvu vatru.

Ali ako pogledamo iskreno, još uvek smo veoma daleko od toga da razumemo svet u kome živimo.

I upravo zato bi nam dobro došlo malo manje samouverenosti, a mnogo više radoznalosti i skromnosti.