Možda zvuči kao provokacija, ali nije.
Ovo nije tekst o uniformama, vojskama i zastavama. Ovo je tekst o nama.
O našem mentalitetu.
O nečemu što traje mnogo duže od svih ideologija koje su prolazile ovim prostorima.
Već više od jednog veka smenjuju se različite političke podele. Nekada su to bili četnici i partizani. Nekada radikali i demokrate. Danas su neke nove podele.
Paradoksalno, one se često nalaze unutar samog bloka ljudi koji žele promene u Srbiji.
Sa jedne strane nalazi se opozicija, koja je godinama predstavljana kao jedinstvena organizacija sa jednim centrom odlučivanja. Međutim, stvarnost je daleko složenija. Opozicija nikada nije bila jedna kompaktna grupa ljudi, već skup različitih stranaka, pokreta, organizacija i pojedinaca koji se često međusobno razlikuju gotovo koliko i od same vlasti. Imaju različite programe, ideologije, prioritete i vizije budućnosti Srbije.
Ipak, vlast je veoma vešto uspela da čitav taj politički spektar svede na jedno ime – Dragan Đilas. Godinama je stvarana slika da iza svakog protesta, svake kritike vlasti, svakog građanskog okupljanja i svakog opozicionog delovanja stoji upravo on. Takva naracija toliko je puta ponovljena da je za mnoge građane postala prihvaćena kao činjenica, iako ne odgovara stvarnosti.
Možda je najveći uspeh te propagande upravo to što se nije primila samo među pristalicama vlasti. Vremenom je počela da se prihvata i među ljudima koji se protive vlasti, pa se često može čuti kako se svaki pokušaj društvene promene automatski povezuje sa jednom osobom ili jednom političkom grupom.
Sa druge strane pojavili su se studenti, donoseći novu energiju i nadu velikom broju građana. Mnogi su u njima prepoznali nešto što je godinama nedostajalo – autentičnost, hrabrost i spremnost da se suprotstave nepravdi. Međutim, svaki društveni pokret koji želi ozbiljne promene pre ili kasnije mora da odgovori na teška pitanja, da definiše pravac i da prihvati činjenicu da podrška građana ne znači odustajanje građana od kritičkog mišljenja.
Jer demokratija nije navijanje.
Demokratija podrazumeva pravo da se kritikuje vlast, ali i pravo da se kritikuju opozicija, studenti, pokreti, mediji i javne ličnosti kada za to postoje razlozi.
Upravo zato su dragoceni oni pojedinci u javnom prostoru koji ne pristaju ni na kult vođe, ni na kult pokreta. Oni koji imaju hrabrosti da kritikuju vlast kada greši, ali i opoziciju, studente ili bilo koju drugu društvenu grupu kada procene da je kritika potrebna. Jer demokratija nije izbor između slepe poslušnosti i neprijateljstva. Demokratija je stalna kontrola moći, ma u čijim rukama se ona nalazila.
Ali zašto se kod nas stalno vraćaju podele?
Još je Jovan Cvijić početkom dvadesetog veka opisivao Srbe kao narod snažnih pojedinaca, hrabrih i samostalnih, ali često sklonih teškom prihvatanju autoriteta i zajedničke discipline. Ono što je u borbi prednost, u izgradnji društva često postaje problem.
Vladimir Dvorniković pisao je o izraženom individualizmu balkanskog čoveka, o potrebi da svako bude vođa i o teškoći da se lične ambicije podrede zajedničkom cilju.
Dobrica Ćosić smatrao je da nas često više iscrpljuju unutrašnji sukobi nego spoljne pretnje.
Ali odakle to dolazi?
Delom iz istorije.
Vekovima smo živeli na granici carstava, između Istoka i Zapada, pod okupacijama, u seobama, ustancima i ratovima. U takvim okolnostima razvija se nepoverenje. Ljudi se oslanjaju na porodicu, rođake i uski krug poznanika, dok prema svima drugima zadržavaju rezervu.
Delom iz siromaštva.
Generacije su odrastale u društvu u kojem nije bilo dovoljno za sve. Kada resursa nema dovoljno, uspeh drugoga se često ne doživljava kao zajednički napredak, već kao lični gubitak. Tako nastaju zavist i osporavanje.
Delom iz našeg shvatanja slobode.
Srbin teško podnosi da mu neko naređuje. To je osobina koja je kroz istoriju stvarala ustanike, ratnike, istrajne i ponosite ljude. Ali ista osobina često otežava stvaranje trajnih institucija i zajedničkog delovanja.
Zbog toga se kod nas često događa nešto neobično.
Volimo junake, ali ne volimo autoritete.
Tražimo vođe, ali ih brzo rušimo.
Želimo promene, ali se teško dogovaramo oko zajedničkog puta.
I tako iz generacije u generaciju menjamo zastave, stranke i ideologije, dok obrazac ostaje isti.
Zato pitanje sa početka ovog teksta nije istorijsko.
Da li si nekada bio četnik, ustaša ili partizan?
Možda nisi.
Ali da li si nekada odbacio čoveka samo zato što pripada drugom taboru?
Da li si nekada više energije potrošio na osporavanje nekoga ko misli drugačije nego na rešavanje zajedničkog problema?
Da li si nekada poželeo da neko ne uspe samo zato što nije “naš”?
Ako jesi, onda si, makar na trenutak, učestvovao u istom obrascu koji nas prati generacijama.
Možda je zato vreme da prestanemo da tražimo krivce među mrtvima i da počnemo da menjamo nešto među živima.
Jer Srbiju neće podeliti četnici, partizani ili ustaše.
Njenu budućnost neće odrediti ideologije prošlosti.
Odrediće je naša sposobnost da sarađujemo, da poštujemo različita mišljenja i da zajednički radimo na ciljevima koji su veći od bilo koje stranke, pokreta ili pojedinca.
Možda se odgovor krije u rečima čoveka koji je Srbiji dao mnogo više nego što je od nje tražio. Đorđe Vajfert, jedan od najvećih srpskih zadužbinara i privrednika, ostavio je misao koja ni danas nije izgubila na značaju:
„Treba više da radimo za svoju zemlju nego od svoje zemlje.“
Možda je upravo u toj jednoj rečenici sadržana lekcija koja nam nedostaje.
Jer narod ne postaje veliki kada svi misle isto.
Narod postaje veliki kada, uprkos razlikama, ume da radi zajedno.
A možda je danas važnije nego ikada da prestanemo da se pitamo ko je nekada bio četnik, partizan ili ustaša.
I da konačno počnemo da se pitamo:
Šta smo mi danas spremni da učinimo za Srbiju?
Leave a Reply