O Kosovu i Metohiji danas svi govore. Neki iz uverenja, mnogi iz političke koristi. Zato smatram da je važno da, pre nego što počnemo da se nadvikujemo, pogledamo činjenice.
Područje Kosova i Metohije bilo je deo Rimskog i Vizantijskog carstva. Nakon seobe Slovena u VI i VII veku, na tom prostoru naseljavaju se i Srbi. Od vremena Stefana Nemanje Kosovo postaje srce srednjovekovne srpske države. Tu nastaju Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i desetine drugih manastira i crkava koji vekovima svedoče o postojanju srpske države, srpske kulture i Srpske pravoslavne crkve.
Istorija se ne piše željama, već dokazima. Ti dokazi postoje u kamenu, freskama, poveljama i zadužbinama koje su ostale iza naših vladara. Zato nije slučajno što su upravo srpski srednjovekovni manastiri najznačajniji istorijski spomenici na Kosovu i Metohiji.
Istovremeno, ne postoje opšteprihvaćeni dokazi o postojanju monumentalnih srednjovekovnih građevina na Kosovu koje bi bile delo albanske srednjovekovne države ili albanskih vladara. Kulturna baština Albanaca na Kosovu najvećim delom pripada osmanskom periodu i kasnijim vekovima.
Zbog svega toga, iz istorijskog ugla za mene nema dileme. Kosovo i Metohija jesu srpska zemlja. To ne govorim iz mržnje prema bilo kome, već iz poštovanja prema istorijskim činjenicama.
Ali ono što me danas boli mnogo više od istorije jeste sadašnjost.
Kosovo je gotovo čitav jedan vek bilo politički simbol patriotizma. Kao po pravilu, često lažnog patriotizma. Da je patriotizam bio iskren, danas ne bismo govorili o secesiji dela svoje države. Govorili bismo o tome kako smo ga sačuvali.
Danas se naježim od besa kada vidim kako se Kosovo ponovo koristi kao sredstvo političkog marketinga. Kao parola. Kao zastava iza koje se skupljaju glasovi. Kao takmičenje u tome ko će glasnije vikati, a manje uraditi.
Većina onih koji se busaju u junačke grudi Kosovo nikada nije ni videla. Za njih je ono samo priča o Kosovskom boju, mit koji dobro zvuči u predizbornoj kampanji. Retko ko govori o Srbima koji tamo danas žive, o njihovoj bezbednosti, njihovoj deci, njihovim radnim mestima i njihovoj budućnosti.
Moramo konačno da shvatimo da se Kosovo danas ne brani velikim rečima.
Brani se zaštitom svakog manastira, svake crkve i svakog spomenika srpske kulture.
Brani se vraćanjem imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Brani se insistiranjem na formiranju Zajednice srpskih opština.
Brani se otvaranjem dobro plaćenih radnih mesta u srpskim sredinama, kako bi ljudi ostali na svojim ognjištima, a ne odlazili.
I iznad svega, brani se time što Srbija nikada neće potpisati odricanje od Kosova i Metohije.
Ne znam šta će doneti narednih deset ili pedeset godina. Geopolitika se menja. Menjaju se savezništva, granice uticaja i odnosi velikih sila. Ono što danas izgleda nemoguće, istorija nas uči da sutra može postati moguće.
Zato ne verujem u prazne parole, ali verujem u strpljenje, mudrost i upornost. Ako budemo sačuvali narod, svetinje, kulturu i svoje pravo, ostavićemo budućim generacijama mogućnost da jednog dana, u povoljnijim istorijskim okolnostima, nastave tamo gde smo mi morali da stanemo.
To je, po mom mišljenju, jedina ozbiljna i odgovorna politika prema Kosovu i Metohiji.
Ovakav pristup, siguran sam, mogao bi da bude prihvatljiv i levici, i desnici, i centru. Oko ovakvih stvari ne bi smelo da bude podele. Kosovo i Metohija nisu pitanje jedne stranke, jedne vlasti ili jednog mandata, već pitanje države i generacija koje dolaze. Tada više ne bi bilo važno ko je na vlasti, već ko je uspeo da napravi makar jedan milimetar ka vraćanju onoga što istorijski, kulturno i duhovno pripada Srbiji i srpskom narodu. Tek kada počnemo da merimo uspeh delima, a ne parolama, moći ćemo da kažemo da smo prema Kosovu zaista odgovorni.
Leave a Reply