Kažu da je istina gorka. Možda baš zato toliko retko govorimo o sebi.
Mi Srbi volimo da kritikujemo političare, vlast, opoziciju, Evropu, Ameriku, Rusiju, komšije i ceo svet. Za sve imamo mišljenje. U svakoj kafani sedi bar jedan vrhunski ekonomista, ustavni pravnik, selektor reprezentacije i geopolitički analitičar. Ali kada dođe vreme da pogledamo sebe u ogledalo, tu razgovor najčešće prestaje.
Često govorimo da želimo demokratiju. Međutim, da li zaista želimo demokratiju ili želimo da se uvek čuje samo naše mišljenje?
Demokratija nije kada svi misle isto. Demokratija je kada prihvatimo da neko ima pravo da misli drugačije. Nije sloboda govora samo kada govorimo mi. Sloboda govora postoji tek kada smo spremni da saslušamo i one čije nas mišljenje nervira.
Mi smo narod koji je kroz istoriju preživeo ratove, okupacije, sankcije, inflaciju i bezbroj kriza. Naučili smo da budemo snalažljivi, tvrdoglavi i duhoviti. Naš humor je često briljantan upravo zato što je nastajao u najtežim vremenima. Umemo da napravimo šalu od sopstvene nesreće i da se nasmejemo kada nam je najteže.
Ali uz taj humor razvili smo i jednu manje lepu naviku. Lakše ćemo ismejati čoveka koji pokušava nešto da uradi nego stati uz njega. Lakše ćemo pronaći razlog da umanjimo tuđi uspeh nego da ga pohvalimo. Nekada kao da više cenimo neuspeh drugih nego sopstveni napredak.
Koliko puta smo čuli rečenicu: “Ko zna kako je do toga došao?” Umesto da pitamo kako možemo da budemo bolji, često tražimo razlog da verujemo da niko nije uspeo pošteno.
Još jedna naša slabost je to što od drugih tražimo ono što sami često nismo spremni da pružimo. Tražimo da političari poštuju zakon, a mnogi će bez razmišljanja pokušati da preskoče red, iskoriste vezu ili zaobiđu pravila kada im to odgovara. Tražimo pravdu, ali često želimo da pravila važe za druge, dok za sebe tražimo izuzetak.
Možda je najveći problem to što smo zaboravili da država nisu “oni”. Država smo svi mi. Institucije nisu neka apstraktna sila. One odražavaju društvo koje ih stvara. Ako u svakodnevnom životu ne poštujemo red, odgovornost, dogovor i tuđe mišljenje, teško možemo očekivati da će država biti drugačija.
Ipak, bilo bi nepošteno govoriti samo o našim manama. Srbija ima nešto što se ne može kupiti niti naučiti. Kada se dogodi velika nesreća, naši ljudi ostavljaju sve i pomažu potpunim neznancima. Tada nestaju političke zastave, ideološke razlike i međusobne svađe. Tada se vidi koliko dobrote i solidarnosti postoji u ovom narodu.
Možda upravo u tome leži odgovor. Nismo loš narod. Ali smo narod koji je predugo živeo u krizama. Zbog toga smo razvili i vrline i mane koje danas nosimo sa sobom.
Ako želimo da nam bude bolje, nije dovoljno da menjamo samo ljude na funkcijama. Moramo da promenimo način na koji razgovaramo, način na koji prihvatamo različitost i način na koji gledamo jedni na druge.
Jer nijedna država ne može biti demokratskija od svojih građana.
Možda je vreme da manje pitamo kakva je Srbija, a da češće pitamo kakvi smo mi. Tek kada budemo spremni da promenimo sebe, imaćemo pravo da očekujemo da se promeni i država.
Leave a Reply