Da li bismo izgubili svet ili bismo ga konačno ponovo pronašli?
Postoji pitanje koje na prvi pogled deluje potpuno besmisleno.
Šta bi se dogodilo kada bi internet jednostavno nestao?
Ne na sat vremena. Ne na jedan dan. Već zauvek.
Većina ljudi bi u prvom trenutku pomislila da im se pokvario telefon. Gasili bi ga i ponovo uključivali. Pokušavali bi da pošalju poruku, otvore društvene mreže ili provere vesti. Milijarde ljudi radile bi potpuno istu stvar u istom trenutku.
A onda bi nastao haos.
Svi bi pokušavali da pozovu porodicu, prijatelje ili operatera. Telefonske mreže vrlo brzo bi bile preopterećene. Korisnički servisi bili bi zatrpani milionima poziva. Ironija modernog društva bila bi potpuna. U svetu bez interneta vrlo brzo ne bismo mogli ni da telefoniramo.
Prvih nekoliko dana bili bi teži nego što mnogi mogu da zamisle.
Ne zbog gladi.
Ne zbog žeđi.
Već zbog navike.
Koliko puta dnevno posegnete za telefonom, a da ni sami ne znate zašto?
Koliko puta otvorite društvene mreže samo da biste videli ima li nešto novo?
Koliko vremena provedete gledajući u ekran umesto u ljude koji sede pored vas?
Tek kada toga više nema, čovek shvati koliko je postao zavisan.
A onda bi se dogodilo nešto što danas zvuči gotovo neverovatno.
Ljudi bi ponovo počeli da razgovaraju.
Komšije bi se upoznavale.
Deca bi ponovo jurila loptu po ulicama umesto virtuelnih protivnika po ekranima.
Parkovi bi bili puni.
Kafići bi ponovo postali mesta razgovora, a ne prostorije pune ljudi koji sede za istim stolom i ćute gledajući u svoje telefone.
Možda bismo ponovo naučili da slušamo.
Možda bismo ponovo naučili da čekamo.
Možda bismo ponovo naučili da gledamo jedni druge u oči.
Internet je doneo revoluciju. Omogućio nam je da za nekoliko sekundi pronađemo gotovo svaku informaciju, razgovaramo sa ljudima na drugom kraju sveta i završimo poslove koji su nekada trajali danima.
Ali svaka revolucija ima svoju cenu.
Danas hodamo manje.
Krećemo se manje.
Spavamo manje.
Razgovaramo manje.
A skrolujemo više nego ikada.
Telefon je postao prvi predmet koji uzmemo kada otvorimo oči i poslednji koji ispustimo iz ruke pre nego što zaspimo.
Za to vreme priroda plaća svoj račun.
Malo ljudi razmišlja o tome da iza svake fotografije koju objavimo, svakog video snimka koji pogledamo i svake poruke koju pošaljemo rade milioni servera u ogromnim data centrima. Ti objekti troše ogromne količine električne energije i zahtevaju stalno hlađenje. Što više živimo na internetu, to više energije trošimo, a planeta plaća cenu našeg komfora.
Nestankom interneta potrošnja električne energije značajno bi se smanjila.
Manje bi se proizvodili telefoni.
Manje rutera.
Manje računara.
Manje baterija.
Manje bi se kopali litijum, bakar i kobalt.
Manje elektronskog otpada završavalo bi na deponijama.
Manje dostavnih vozila svakodnevno bi jurilo ulicama noseći robu naručenu jednim klikom.
Možda bismo konačno shvatili koliko prirodnih resursa trošimo da bismo svakog trenutka bili povezani.
A šta bi bilo sa nama?
Više šetnje.
Više sporta.
Više druženja.
Više porodičnih ručkova bez telefona na stolu.
Više vremena za knjigu.
Više vremena za razgovor.
Više vremena za život.
Možda bismo ponovo otkrili ono što smo izgubili dok smo jurili za najbržom vezom i najnovijim telefonom.
Ne treba nam svet bez interneta.
Internet je izuzetno koristan alat i teško je zamisliti savremeni život bez njega.
Ali nam očigledno treba svet u kojem internet neće upravljati čovekom.
Tehnologija je stvorena da služi ljudima.
Ne da ljudi služe tehnologiji.
Možda najveći problem nije što ne možemo da zamislimo život bez interneta.
Možda je najveći problem što sve teže možemo da zamislimo život jedni sa drugima.
Ako nas je internet povezao sa celim svetom, možda je vreme da se ponovo povežemo sa ljudima koji žive pored nas.
Leave a Reply